Vikend umetnost

U vašoj režiji

Projekat „Snimićemo film u vašoj režiji“ je predviđen da se realizuje u seoskim sredinama. Koncept je da seljani koji nisu do sada imali kontakt sa umetnošću osmisle kratki film i da ga mi realizujemo. Mi smo ekipa: kamerman, montažer i umetnici sradnici. Autor koncepta: Dragan Petrović

Tokom pokušaja realizacije projekta ispostavilo se da niko od seljana nije zainteresovan za snimanje filmova. Oni koji su pokazali kakvo takvo interesovanje intervjuisani su i snimljeni. Možete pogledati video klipove sa njihovim izjavama. Ispostavilo se da seljani imaju dosta svojih obaveza i problema, tako da nisu u mogućnosti da dođu do sopstvene ideje kako bi oni osmislili kratki film. Pitao sam pedesetak seljana da učestvuju. Neki su izneli svoje ideje, međutim kada bih predložio realizaciju svi su mi govorili isto, sad su u obavezama, da se čujemo za mesec, dva. I posle mesec dva isto bi mi ponovili. Ideje su im bile iste, svi bi snimali film o onome što rade. Penzioneri su isto govorili, svi su imali prvu ideju da se snimi film o životu penzionera. Iz video izjava možete steći zaključak da je ovaj projekat praktično nemoguće realizovati.

Ja sam razgovore sa seljanima iskoristio za kulturološka istraživanja. Pitao sam ih kako provode slobodno vreme, ima li kod njih u selu umetnika i slično. Tokom snimanja mi je pomogla Aleksandrija.

Dragan Petrović


Opis projekta

Da li postoji ponuda kulturnih događaja na selu?

Kako se zabavljaju ljudi srednjih godina na selu?

Narod gleda rialiti šou

Televizija je učinila svoje

Srbi se druže na slavama

Zašto ljudi nemaju svoje ideje?

Umetnička manifestacija Sajam kolača i Pasuljijada

Da li u vašem selu ima umetnika?

Kako ti se sviđa ideja „Snimićemo film u vašoj režiji“?

Kako da umetnost bude savremena?

Kako bi osmislio film koji traje 3 minuta?

Da li možemo da snimino film po tvojoj ideji?

Kad možemo da snimimo film?

Da li možemo krajem novembra da snimo film?

Humanost je pod broj jedan pa sve ostalo

Imaš li neki savet za mene kako da realizujemo projekat „Snimićemo film u vašoj režiji“?

Film o uspešnom građaninu sela

Da li znate ko bi od vaših meštana mogao da snima kratke filmove?

Da li imate ideju o čemu bi smo mogli da snimimo film?

Zašto mladi ljudi nisu aktivni u društvenom životu?

Šta rade ljudi srednjih godina sa sela u slobodno vreme?

O čemu pričate kad se okupite?

Da li ima umetnika u vašem selu?

Šta bi smo mogli da snimimo?

Tema filma bi bila Naš život

Šta rade stariji ljudi u selu u slobodno vreme?

Šta ljude interesuje?

Šta vam prvo pada na pamet?

Svi penzioneri imaju iste ideje

Kako se zabavljaju penzioneri na selu?

Ljudi srednjih godina se priklanjaju penzionerima

Da li možemo da pokrenemo ljude da dođu do svoje ideje?

Mladi se priklanjaju penzionerima

Prikaz klasnog načina življenja

Druženje sa zidovima i usisivačem

Čovek bez ideje je mrtav čovek

Ideje se poklapaju

Film o penzionerima

Mladi se priklanjaju zabavama starijih ljudi

Programi za druženje

Glumica

Osmislićemo nešto

Može!

Režija – nepoznanica

Televizija

Preživeli smo

Danica

Ženski fudbal

Peđa

Pesničko veče

Duhovne pesme

O čemu bi ste snimili film?

Početna ideja

Partizani (ZA KRAJ!)


 

RAZGOVOR O PROJEKTU: SNIMIĆEMO FILM U VAŠOJ REŽIJI

Dragan Petrović:

Koncept mi je bio da seljani osmisle kratki film i da ja to snimim. Da autor filma bude neko sa sela, a da ja to samo realizujem. Da im pomognem da realizuju svoju ideju u formi kratkog filma. Po potrebi da angažujem stručne saradnike, nekog od mojih prijatelja. Međutim ta ideja mi je propala zato što od pedesetak ljudi koje sam pitao da učestvuju samo su dvoje kako tako bili zainteresovani da učestvuju, a svi ostali su me bukvalno otkačili. Zaključak je da je snimanje filma u režiji seljana-naturščika bukvalno nemoguće.

Aleksandrija Ajduković:

A one žene iz Grgurevaca?

Dragan Petrović:

Ona žena što je imala ideju da se snimi film o ženskom fudbalu je rekla da odustaje. Ona starija žena sa kojom smo najviše pričali je rekla da joj je ideja da snimimo njene unuke kako igraju kolo. Kaže da joj unuci lepo igraju i da bi ona volela da se to snimi.

Bilo šta da je ideja, u principu, ne može da bude loša. Međutim, ja ću snimiti to, i šta ću s tim? Doneću taj snimak u Dom kulture Studentski grad na projekciju, doći ćete vi, doći će umetnički kritičari i gledaće taj film. Sad, ono što je Milanova poštapalica, pitanje je ‘gde je tu umetnost’? Publika će reći da to nije umetnost.

Ne može baš bilo šta da bude umetnost. Zapravo može ako se to tako napravi. Ja sam od tog snimanja odustao zato što ne verujem da od te ideje mogu da napravim nešto. Tokom decenija snimteljskog i fotografskog iskustva bezbroj puta mi se dešavalo da mi neka žena traži ‘snimi mi unuče’. Ne mogu od deteta da napravim umetnost jer deca nisu izražajna. Kod starijih ima na licu tragova živora i lakše mi je da napravim nešto zanimljivo. Kod dece ne.

Aleksandrija Ajduković:

Nisi uspeo da ih zainteresuješ, to je!

Dragan Petrović:

Pitanje je da li mogu da zainteresujem ženu od 75 godina. Drugo, jedan dedica mi je rekao da ima ideju da ga snimim, on hoće da ga snimim kako se igra sa unučetom. Ima unuče od godinu dana i on ga začikava, dete se smeje i da ja snimim malo njegovo lice, pa malo dete kako se smeje.

Aleksandrija Ajduković:

Nije stvar šta snimaš nego kako. Možda to može da se snimi.

Dragan Petrović:

Ja sam procenio da ću teško od toga da napravim nešto da to bude umetničko delo. Ne znam šta vi mislite?

Aleksandrija Ajduković:

Ja mislim da bilo šta da radiš može samo je pitanje kako.

Dragan Petrović:

Pa kako bi ti, hajde pomozi mi.

Stefana Savić:

Znaš šta je tu. Tu je umetnost tvoja akcija. Nije umetnost taj materijal koji su oni zamislili. Oni očito imaju potrebu da snime ono što je njima neka sreća, ljubav, decu koju vole. Unučići kako su mi lepi, nek svet vidi. A ti kad bi to problematizovao, to jeste umetnost.

Dragan Petrović:

Ja hoću da to bude njihov rad, da oni budu autori, a ja samo da tehnički realizujem njihovu ideju.

Aleksandrija Ajduković:

Ti dolaziš pred svršen čin, nije se to ni desilo!

Stefana Savić:

Ti treba prvo to da snimiš da vidiš kako to izgleda. Jel to zanimljivo za gledanje. Onda da razmišljaš kako ćeš to da spakuješ da to bude rad.

Aleksandrija Ajduković:

Kad radiš sa tim čovekom ti ga instruišeš, podučavaš, objašnjavaš mu kako funkcioniše savremena umetnost. Da ne mora to da bude lepo, pregledno, toplo, može da bude i zdrmano, malo kadar iskrivljen… Malo ih učiš tim nekim tekovinama alternativnog filma, što bi oni mogli lako da izvedu. I sam taj razgovor vaš je po meni vredan. To zahteva više puta da se vidite, to ne može da se realizuje iz jednog susreta. Tu si sad ti bitan. Na primer kod Sokurova imaš kadrove koji traju po sat vremena i ništa… neki vetar, na klupi, gule krompir i jedu supu od krompira…

Dragan Petrović:

To bi već bila dobra ideja!

Aleksandrija Ajduković:

A zašto ne bi mogao deda sa unukom? Isto može samo je bitno kako snimiti. Tu si sad ti bitan.

Stefana Savić:

Tu tvoj entuzijazam određuje kretanje. Ne oni, oni su nesvesni tu. Oni ne znaju šta rade. Ne može ‘ja volim svoje kuče i da se snimi film o tome’. Nije dovoljno da voliš svoje kuče da to bude dobar film. Taj tvoj pristup u tome je potencijal da to bude umetnički rad. Oni su tu deo nekog eksperimenta.

Dragan Petrović:

Ja sam hteo da oni imaju ideju i da ja snimim film po njihovoj ideji, da ne budem ja u glavnoj ulozi. Nije mi ideja da na kraju to bude moj film. Samo je moj koncept da njih pokrenem. Ja sam izgubio entuzijazam zato što sam očekivao da će seljani prihvatiti izazov, a oni sve moje namere glat odbijaju.

Stefana Savić:

Ti tu ne znaš šta može da iskrsne. Koji sad tu može da se pojavi momenat u snimanju. Kad radiš sa ljudima i generalno, šta god da snimaš uvek nešto može da iskrsne.

Aleksandrija Ajduković:

Ti sad misliš da si gotov.

Stefana Savić:

Ti si zadao sebi veliki zadatak. Ne može to odmah da se realizuje. Možda bi bilo bolje da si otišao pa krenuo da snimaš. Možda bi oni posle došli do ideje ‘e pa onda bih i ovo i ono…’ Onda se ljudi opuste i počnu da razmišljaju šta bi oni hteli. Ali tu ti treba vreme.

Dragan Petrović:

Tu je pravilo da ako hoćeš dobar rezultat moraš da živiš sa tim ljudima godinu dana i da spontano nešto proizvedeš kad se ukaže prilika. Ne ide ovako po dogovoru, da ja odem kod njih par puta. Ja ne umem da napravim film u maniru alternativnog filma, kako kažeš da bude zdrmano, kadar iskrivljen itd. Ja samo mogu da se saživim sa ljudima koje snimam, da upijem njihove emocije, prenesem ih na video snimak ili fotografije i omogućim publici da uživa u tim emocijama. To radim na najjednostavniji tehnički način. Ne posedujem veštine koje pominješ. Zato sam predvideo saradnike koji će mi pomoći. A to ste sad vas dve. Vas dve verujete u ideju da se može snimiti zanimljiv film kako se deda igra sa bebom. Daću vam kontakt telefon pa vi nastavite. Projekat je „snimićemo film…“ a ne „snimiću film“.

Aleksandrija Ajduković:

Znaš šta je super. Sad je lepo vreme, odeš recimo u centar sela i postaviš kameru na stativ. I kao snimaš film. Onda ljudi prilaze i svi participiraju u snimanju. Ne da ti njih presrećeš nego da oni tako naviru i daju ti tako usput, neku sugestiju.

Dragan Petrović:

2000. godine sam ti predložio nešto tako, da idemo u Mali Mokri Lug i da prodajemo muda za bubrege. Da postavimo kutije na autobuskoj stanici, i prodajemo u kesi oblikovano testo sa natpisom bubrezi. Da vidimo kako će meštani da reaguju.

Stefana Savić:

Ti treba da nađeš način da ne prepadaš ljude sa tim idejama, jer svako se prepadne sa pitanjem ‘šta vi mislite o tome’. Ne mislim ništa! Potrebno je da se ti tu motaš, ovaj hoće unuke, pa se tu neko pojavi… Ja bih na licu mesta gledala kako izgledaju deca, kako izgleda prostor. Nije mi samo jasno zašto hoćeš da uključiš ljude sa sela kad i u gradu ljudi imaju problem sa tim da diluju šta je umetnost, da li oni razmišljaju kroz umentost ili ne. To je čitav haos inače.

Dragan Petrović:

U selima nema dovoljno kulturne ponude. Način života je znatno drugačiji, to je pasivna sredina kad gledamo kulturu.

Stefana Savić:

Ti sad hoćeš njih da uključiš.

Aleksandrija Ajduković:

To je tvoja želja da doprineseš široj zajednici. A i da se okoristiš jer se ti napajaš njihovim entuzijazmom. To bi trebalo da bude obostrano.

Dragan Petrović:

Ja volim te ljude sa sela!

Aleksandrija Ajduković:

Zvučiš kao neki političar, ‘ja vooolim ljude sa sela’!

Dragan Petrović:

Glasajte za mene! 🙂 Ja bih voleo da se i oni uključe u neki život, zajednički. Da cela Srbija bude jedno selo. Da ne bude Beograd drugačiji. Oni imaju averziju prema gradu, misle da su Beograđani uobraženi…

Aleksandrija Ajduković:

Što i jesu!

Dragan Petrović:

Ja bih voleo da te ljude približim jedne drugima. Selo i grad da bude jedno. Projekat Provalija je pre deset godina izazvao dosta interesovanja kod publike. Za prvih mesec dana sajta bilo je 2000 poseta, i u galeriji je bilo puno posetilaca. Rekli su mi u SKC-u da im je te godine bila najposećenija izložba. Ta tema je zapažena.

Aleksandrija Ajduković:

I posle smo imali razgovor u Muzeju savremene, došli smo do muzeja. Njih je to zainteresovalo.

Dragan Petrović:

Sad ne radimo timski, svako radi svoje projekte.

Aleksandrija Ajduković:

Jedinio što ja vidim potencijal da se povremeno okupljamo i nešto zajedno uradimo. To je moja želja.

Stefana Savić:

Ja nisam taj tip da mogu za jedno veče večeras u Pazovi da se sprijateljim sa ljudima. Imam tu veliku nelagodu. Treba mi vreme. Preferiram manje odnose, ali da su intenzivniji. Ali se super osećam, ta tvoja fascinacija je meni zarazna. Meni si ti totalni lik u svemu tome. Meni je ova situacija zanimljiva sama po sebi. Ja nemam ljubav prema ljudima sa sela. Ja bežim od tih situacija. Danas sam bila na Autobuskoj stanici, čekala paket i mene su nervirali ti ljudi. Na mene deluje ta njihova težina i izbedačim se.

Dragan Petrović:

Ti nisi za predsednika! 🙂

Stefana Savić:

Meni treba nešto vedrije. Mnogo mi je mračan život na selu u Srbiji. I u Kraljevu i u manjim mestima.

Dragan Petrović:

E vidiš sad. Ovi ljudi kod kojih idemo večeras organizuju društveni život u selu. U svim tim selima postoje udruženja građana koji nešto organizuju. To je svetla tačka! Meni je sad zanimljivo kako ćeš ti Stefana doživeti te ljude večeras sa aspekta jedne urbane osobe. Da posle razgovaramo o tome kad se budemo vraćali u kolima i da posle vi to zapišete kad se vratite kući.

Recimo kad smo išli u Provaliju išao je sa nama Zoran Đurković koji je tipičan gradski lik, tako da je on imao svoje zanimljivo viđenje. On je rekao da su na selu ljudi ‘prizemni’. U smislu da su pri zemlji.

Aleksandrija Ajduković:

Da su realni. A Dragana Udovičić je rekla da su ljudi na selu ‘prirodni’.

Stefana Savić:

Četvrtkom u Nišu ljudi imaju okupljanja. Tu se okupljaju uglavnom matorci, udovci, u okviru Doma vojske Niš, neko udruženje udovaca. Mislim da se zove Slomljeno srce, ili Srce udovice.

Aleksandrija Ajduković:

Srce udovice! Kao neki metal bend!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *