Vikend umetnost

Transformacioni trening sa konjima

Piše: Dragana Nikoletić

Vikend u Aranđelovcu

Transformacioni trening s konjima za poslovne lidere, koji se sprovodi u KK „Aranđelovac“, nešto je što treba da iskusi svaki čovek, a pogotovu umetnik. Jer umetnik je uvek deo tima, deo društvene priče, čak i kad je po prirodi i načinu rada individualac, jer zavisi od mnogo faktora i odnosa snaga.

On mora da brani svoj stav pred kustosima i publikom, ne samo delom već i „statemantom“. Vlastitim životom! Mora da zna šta hoće i kako do toga da dođe. Mora da bude fokusiran: zabluda je da je umetnik poslovično odsutan i „izgubljen“. Ako je takav, nadrljao je!

S tim ko si i šta si, najbolje će biti suočen u kontaktu sa konjem, budući da ova životinja krda ne laže, i ne možeš da je opseniš statusnim simbolima. Konj traži da ga povedeš kao alfa – jedinka, potreban mu je neko da ga sledi i da u njega bude siguran.

Stoga smo jedan vikend, uobličen u tim-bilding, posvetili odlasku u Aranđelovac.

Zadaci su, naizgled, bili prosti, prošetati konja određenom putanjom, sa i bez ulara, naterati ga snagom volje da nas sledi po obodu manježa, preskočiti sa njim preponu – letvu postavljenu između dve kante. Vežbi ima još sijaset, ali je naše vreme bilo ograničeno.

Obično se ovom treningu posvećuju dva dana, sa sve snimanjem, i analizom snimaka, iako klijent odmah zna u čemu greši. Ali, tek sutradan je potpuno svestan svega, kad se utisci slegnu.

Mi nismo imali toliko, ali smo bar zagrebali u ovaj način samospoznaje.

I, šta smo saznali od Hafa, hafingera? Naoko pitomog, a zapravo svojeglavog.

Aleksandrija je potvrdila da nije od onih koji nagovaraju, koriste autoritet da bi nešto izveli po svome. Ona predlaže, a na drugom je da prihvati, ili iskulira. Ona se igra, ne komanduje, ali, s druge strane, i instituciju moći prihvata jedino ako je potkrepljena realnim vrednostima. Pa čak i tada, radije komunicira sa grupom, nego sa jedinkom, ne bi da bilo koga isključi.

Kad je u pitanju Haf, došlo je do izvesnog natezanja, on nije bio baš entuzijastičan da se rukovodi njenim sugestijama. On je tražio komandu. A njenu podeljenu pažnju, protumačio je kao mogućnost da obrsti travu oko predviđene trase. Aleksandrija je to nazvala „posesivnošću“, pridajući konju ljudske osobine, što znači da ga je, kao i sve druge – poštovala. Možda i previše, a to nije greška koja joj se jednom potkrala.

Ipak, uspela je da izvrši zadatak, bez uzimanja primata.

Stefana je imala peh iz kog je mnogo naučila, ili, pre bi se reklo, znanje evoluirala. Njoj, naprosto godi, da sagovornika/suigrača dobro upozna, pa onda uđe u dublju relaciju. A konji su joj maltene nepoznanica. Nije s njima imala previše dodira, pa se osetila kao da joj je neko uvalio bebu, i ostavio da se s nom snalazi par dana.

Ovo je nerviralo, iz toga je proistekla dosada, jer ne uživa u živciranju, to stanje je smara. Tako je odlutala u mislima, pa se i konjče zanelo, stalo na nogu, ostavivši veliki podliv na njenom risu.

Možda, ali samo možda, je njoj Haf ukazao na pravu ulogu u međuljudskim odnosima: posmatrača i procenitelja. Nekog ko sa strane najbolje pronikne u psihološke osobine, svoje i tuđe. A nije se lako izmestiti iz sebe, ako si u akciji „nadmudrivanja“ sa četvorokopitašem od bar 400 kila. Koji, to je jedino znala, ume da bude i osvetoljubiv.

Ne u ovom slučaju, kad je nagazio slučajno, bila je čvrsto ubeđena. Posledice nezgode zalečene su debelim namazom „Dobro jutro“ margarina.

Dragan je, za mene, bio najveće iznenađenje. Priznavši odmah, još u autu, da ga je konj ritnuo kada je bio mali, ali i da ima tremu da li će inteligentna i hipersenzibilna životinja shvatiti da „nije dovoljno dobar čovek“, možda ni sam od sebe nije očekivao apsolutni uspeh.

Da sa par ljubaznih reči privoli Hafa da ga bespogovorno sluša. Očito je svesno išao na ravnopravnost sa konjem, ali je i njega, i, posledično – „ogledalo“ – kako trenerica Jelena naziva grlo korišćeno u treningu, stimulisala podsvesna težnja da stvari drži pod kontolom.

Dragana ne poznajem dovoljno, pa je ovo, možda, greška u uvidu njegovog karaktera načinjena iz čistog amaterizma.

Još jednom me je Dragan zatekao, kad je trebalo da obavimo jednu vežbu zajedno. Da, obgrlivši Hafa svojim energijama, učinimo da preskoči gore navedenu prepreku.

Isprva nam nije išlo, konj je lenjo podizao noge, i svaki put zapinjao za letvu. Onda sam rešila da Draganu otkrijem tajnu: da nas dvoje treba da se dogovorimo ko je šef parade. On je ovo primio k znanju, što sam automatski doživela kao da mi je prepustio vođstvo.

Zašto? Iz anomalije mog karaktera da volim da budem glavna. Zadatak smo uspešno izvršili, a tek docnije razmatrali šta je ko imao na umu.

Ja, kao što rekoh, da sam alfa, a on – da svo troje činimo tim.

Ko zna šta je Haf mislio, nismo stigli da to prodiskutujemo sa Jelenom.

Što se mene tiče, od početka sam imala utisak (pogrešan!) da sam pod lupom ekipe. S više iskustva od njih u transformacionom treningu, pa i manje kredita da grešim.

Prva vežba obavljena, druga takođe, a kod treće sam zapela na istom mestu kao prethodni put. Mora da je Haf osetio moju frku, i okrenuo se omiljenom zafrkavanju klijentele – grickanju trave i nabujalih maslačaka.

Zainatila sam se, šapnula mu nežne reči, ali oštrim tonom, i on me poslušao. Osvešćena još tokom prethodne posete, sada nisam dala da me slava ponese. Međutim, da nisam prevazišla tu manu, pokazao mi je zadatak sa Draganom.

Još toliko toga imam da poradim na sebi, goorila mi je čista logika.

Vama možda neće biti zanimljiva naša samozapažanja, jer sve to morate da probate sami da biste imali konkretne koristi. Da ne bi bilo „možda“, nego bar sa velikom verovatnoćom.

Vama sve ovo može da bude intrigantno na nivou tuđe avanture, pa ću reći par reči o mogućoj primeni zaključaka. Kako da tvorite skladnu ekipu, i kako da od toga stvorite umetnost.

Prvo, glavnokomandujući ne mora da bude konstanta, već da se menja od slučaja do slučaja. Ništa nasilno, već na osnovu kredibiliteta za datu oblast.

I, naravno dogovora, što vodi u drugu stavku: što češće razgovarajte. Argumentujte jasno, po mogućnosti bez sujete. Jer ona skreće fokus sa poente.

Podela zaduženja takođe je važna kao i poštovanje zadatih rokova (u slučaju transformacionog treninga, vremena da zadržite svoju i Hafovu pažnju). Fokus je bitan u obe situacije. Improvizacija je dozvoljena, ukoliko su joj vaše sposobnosti dorasle.

Šta je u svemu tome umetničko? Sam umetnik! On, na ovaj način, snažnije doživljava sebe, pa je u moći da to prenese na druge, i materijalizuje unutrašnje iskustvo na sebi svojstvene načine. Malo toga u životu, a naročito umetnosti je direktno i bukvalno. Inače je na „prvu loptu“ i banalno.

Znači, da doživljeno još mora da miruje, da iz klice iznikne nešto vidljivo, realno.

Budući da transformacija osobe treningom sa konjima važi za svakog čoveka ponaosob, pozivam vikend-kompanjone da prokomentarišu moje opservacije.

 

 

Konjima u susret

Stefana Savić

Na zidu naše dnevne sobe, u stanu u kojem sam odrasla, tata je držao jednu sliku na koju je bio jako ponosan. Kupio ju je od jednog mladog slikara iz Niša na početku karijere, koji će se kasnije proslaviti. To je bila jedina slika u našem domu o kojoj se s vremena na vreme govorilo.

Na tamnocrvenoj pozadini bio je naslikan beli konj. Figura, blago izdignuta na zadnjim nogama, kretala se od sredine nalevo. Letimičnom posmatraču činilo se da je na slici samo on. Pažljiviji bi primetili i drugog, mirnijeg, jedva primetnog, koji se uzdizao iz crvene pozadine. Ovaj je bio okrenut na suprotnu stranu i stvarao je osećaj nelagode; kao duh konja koji ga plaši ili, možda još strašnije, njegova senka.

Kada bi neko dete došlo u goste, moja sestra i ja bismo obavezno postavljale čuveno pitanje: Koliko konja vidiš na slici? Stari gosti su znali za trik. Novi bi obično govorili da vide jednog, onog belog. Nas bi to zabavljalo. Kasnije sam našla kod Junga da je arhetip konja povezan sa našim instinktima. Konj nas primorava da se suočimo sa sopstvenom senkom. I zaista, onaj tamni, neprimetni, koji je vrebao u pozadini, delovao je zlokobno, sudbonosno, kao neko ko nas ometa u odlukama, kao da dolazi iz naše noćne more, iz naše sopstvene senke.

Jednog leta, tata je poveo sestru i mene u Grčku na more. To putovanje dobro pamtim iako mi je bilo samo četiri godine. Sestri je bilo šest više. Jedan događaj s tog letovanja smo kasnije prepričavali mnogo puta: moj susret sa konjima. U luna parku sestra je redovno jahala divnog sivog ponija. Ja sam za to vreme jela pečenjake i jedva čekala da porastem.

Želela sam i ja da jašem.

Sestra je u svemu bila prva na redu, u svemu mi je bežala.Razlika od šest godina je bila, čitav život, moj najveći izazov, nepremostiva prepreka, izvor nemira. I veliki pokretač. Kasnije ću puno puta nadrljati zbog ishitrene i neobuzdane želje da što pre odrastem, da munjevito sazrim, da sebe istog momenta sagledam. Kao da sam i tada znala da je želja za jahanjem mnogo više od samog susreta sa jednom životinjom.

Pre nekoliko godina putovala sam službeno van grada. Kolega nam je predložio da svratimo do jedne ergele nadomak Beograda da nam pokaže svoju kobilu. Objasnio nam je da nije više imao mogućnosti da je drži kod sebe. Našao joj je dobar smeštaj. Ovde joj je plaćao hranu i povremeno je obilazio. Priznao nam je još da se jednom, pred veliku oluju, njegova kobila toliko uznemirila da je rasturila celu štalu. Zbog toga ju je istukao.

Kobila mu to nikad nije zaboravila. Svi smo bili svedoci njenog zlopamćenja. I zaista, kad je kolega prišao životinji, ona je spustila uši. Tada sam naučila kako konji izražavaju ljutnju. I prvi put sam tako blizu prišla konju. I to baš ljutoj, napaćenoj kobili. Dopala mi se ne samo zbog svog moćnog izgleda, već zbog stava prema nemilosrdnom gazdi. Držala je do sebe.

Konačno, pre nekoliko nedelja posetila sam konjički centar blizu Aranđelovca. Najjednostavnije rečeno, tamo ljudi odlaze da se upoznaju s konjima. Ali nije to samo upoznavanje konja – rekla je organizatorka našeg putovanja. Trening služi da upoznate sebe. Na putu do tamo, kolega je podelio sa nama svoju bojazan. Uz konje će otkriti nešto loše o sebi, mislio je. Možda da nije dovoljno dobar čovek? Plašio se da susret sa konjima ne poljulja uverenja koja je imao o sebi.

Ja nisam očekivala nikakvo otkriće. Nisam se ni bojala. Radovala me je činjenica da ću se konačno približiti tim magičnim bićima, da ćemo se upoznati, da ću moći da idem na jahanje kad god poželim. Rečju, radovala sam se savladavanju jedne tehnike i konačno, šansi da jašem konja – onako kako ga je moja sestra samouvereno jahala davne 1983. u grčkom luna-parku.

Moje upoznavanje sebe, moj takozvani transformacioni trening, trajao je kratko. Svega nekoliko minuta. Privučen svežom zelenom travom, konj je skrenuo s putanje koju sam zacrtala i počeo da pase. Moj pokušaj da ga vratim na pravi put nije uspeo. Kopito je završilo na pogrešnom mestu. Konj težak pola tone me je nagazio. Toliko je prignječio moje stopalo da nisam mogla da ga pomerim sve dok mi nisu pritrčali u pomoć.

Opet sam završila kao posmatrač, gledajući kolege kako jašu. I sa oblogom na natekloj nozi.

Mir se pojavio niotkuda. Kasnim šest godina, ali svuda stižem. Osetila sam čudnu rešenost da galopiram, da preskačem prepreke. Konji prate samo odlučne i one koji znaju kuda žele da idu, objasnili su nam.

Samosuočavanje

Piše: Dragan Petrović

Psi laju na mene. To konstatujem zadnjih pet – šest godina u mom kraju. Ovoga sam se prvo setio kad je Draganiiiiiica predložila da učestvujemo u njenom konceptu “Transformacioni trening sa konjima”. Koncept je da u Aranđelovcu u jednom divnom konjičkom klubu uspostavimo blizak kontakt sa konjem i uz pomoć njega izvršimo samosuočavanje.

Šta ako i konji reaguju na mene kao psi ponekad? Istina je najbolnija. Ali sam jedva čekao da učestvujem u ovom konceptualnom radu sa konjem i da se suočim sa istinom o sebi.

Psi su se promenili? A ja sam dobar, he he. Zar je moguće da je i mene dohvatila kriza morala? A navikao sam da decenijama ljudi za mene govore Dragan je dobar, pa Dragan je dobar! Ideja ovog susreta sa konjem je da iskoristimo osobine konja i da napravimo paralelu sa odnosima između ljudi i pre svega da nam odnos sa konjem pokaže naše slabosti.

Ideja je da uspostavimo kontakt sa konjem, da ga nagovorimo da izvrši neke radnje, na primer da prošeta sa nama jedan krug, ili da pređe malu preponu. Da vidimo da li će nas slušati, i ako neće, uočimo zašto neće.

Trener konja Maksa nam je rekao da treba prvo da stanemo ispred konja i da mu se javimo. Ako ne znamo njegovo ime možemo i da mu kažemo jednostavno zdravo konju. I onda da sačekamo da nam on otpozdravi. Neverovatan doživljaj! Uspostavio sam kontakt sa nekoliko konja u konjičkom klubu i svi su mi nekako otpozdravili. Malo konj zarže, podigne glavu, onjuši me. Slikao sam ih. Konj mi prosto uđe u fotoaparat, on ne zna da se objektiv ne sme dodirnuti. Kad slikam ljude trudim se da uđem u čoveka, ovde je bilo obrnuto.

Na moje instrukcije konj Haf me je slušao i sve započeto smo zajedno uradili, međutim nije cilj da konj mene sluša i da “odradi”, treba da ja zaključim zašto i kako, da upoznam sebe. Uspeli smo konj i ja da završimo zadatak zato što sam se maksimalno potrudio. Moram u svakom trenutku da imam u vidu šta konj oseća, koje su mu potrebe, šta očekuje od čoveka, da ja istinski želim da sa konjem uspostavim odnose poverenja i da međusobno razmenjujemo emocije.

I šta sam sad konstatovao, da ja sa ljudima tako ne radim! Nedavno sam izgubio jednu stalnu saradnju gde sam zarađivao kakve takve pare tako što sam “ćutao i radio svoj posao” a mislio sam da tako treba. Naprosto se ta saradnja prekinula. Shvatam da sam trebao stalno da osluškujem saradnike i poslodavca, da imam u vidu šta oni očekuju, šta osećaju, da i ja njima prenesem svoja osećanja i želje. Da više i bliže komuniciramo. A ja sam bio povučen i usredsređen samo na svoje zadatke.

Ako konj primeti da se čovek ne obazire na njega, skrenuće sa puta i početi da pase travu. Prirodno je da čovek kao konj gleda sebe, ali društveni odnosi su kompleksni. Ako recimo primetite da se supružnik od jutra ne obazire na vas, da se sređuje pred ogledalom, da odlazi na posao, prirodno je da će nastati kriza i da ćete se i vi okrenuti sebi.

Ispostvilo se da se konj ne prima kad ga neko zagrli. To ne utiče da više sluša instrukcije  čoveka. Setio sam se priče koju je pre neki dan čula moja mama od komšinice. Žali se komšinica da joj se sin razveo, kaže, a snaja nas je sve grlila i ljubila a na kraju je ipak otišla!

Svako od nas učesnika u ovom radu je nešto zaključio. Tako se Draganiiiiiicin koncept uklapa u moje namere da od raznoraznih životnih aktivnosti pravimo umetnička dela. Da imamo umetnički pristup životu. Bitno je kako vi kao publika doživljavate sve ovo. Ako ovu web prezentaciju gledate kao zbir fotografije + video + tekst, onda je to što smo mi radili turistička aktivnost. Ako gledate kakav je ko kao osoba, onda je ovo psihološka studija. Ako smo uspeli na vas da prenesemo naš doživljaj, naše poruke onda je ovo konceptualna umetnost.

Za kraj bih napomenuo kako sam u Aranđelovcu doživeo Ivana dugogodišnjeg trenera konjičkog sporta. Ja ne vidim razliku u njegovim manirima, u onome kako govori, između njega i konja.

Jelena

Ivan

Stafana Savić fotograf

a019

Maksa

Dragana Nikoletić

a050

One thought on “Transformacioni trening sa konjima

  1. Sara Soldat (Mladenovac)

    Svaka čast na opservacijama, iskrenosti i doslednosti sebi i naravno čitavoj koncepciji. Lepota jeste u očima onog koji gleda. Vaše hodočašće, ako je ova empirija neka vrsta toga, je po ovom i onom što sam igrom slučaja zapazila, uspelo u potpunosti. Veliki pozdrav i samo tako nastavite!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *