Vikend umetnost

Psiholog u umetnosti

Intervju: Aleksandrija Ajduković razgovara sa Dubravkom Radusinović psihološkinjom

A.A.: Sarađuješ sa umetnicima kao psihoterapeut, kao radioničar a i studiraš teoriju dramskih umetnosti, kulture i medija na FDU. Reci nam nešto o tim vidovima saradnje?

D.R.: Ja sam psiholog, psihoterapeut, ali me umetnost oduvek zanimala, iz razloga što se i umetnost i psihologija bave dušom. Samo mi se čini da se umetnost na neki dublji i kompletniji način bavi dušom. Viktor Frankl je recimo lepo rekao: “Psihologija je nauka o duši , bez duše”. Negde usput je zaboravili. Umetnost se pokazala jako korisnom i plodnom u mom psihoterapijskom i savetodavnom radu sa ljudima i koji imaju i koji nemaju veze sa umetnošću. Ono što radim je da držim predavanja, kreativne radionice i psihoterapiju uz korišćenje umetnosti i podsticanje ljudi na stvaralaštvo. Takođe, često za klijente imam upravo umetnike. Bavim se i teorijski umetnošću na doktorskim studijama na Fakultetu dramskih umetnosti i odatle crpim dosta ideja, a koristim fotografiju, crtež, film,pozorišni jezik. Svi ti mediji mogu da pomognu čoveku da razvije emocionalnu inteligenciju. Kako kaže Ajnštajn, ne meri se ljudska inteligencija po tome koliko neko zna nego koliko može da mašta. Kroz stvaralački proces se ljudi oslobode, eksperimentišu i uviđaju da i u svom životu imaju pravo da greše jer je upravo to jedini način da urade nešto novo.Tu imam priliku da direktno iskusim moć umetnosti.

A.A.: Šta iz ugla psihoterapeuta misliš da su najčešći problemi umetnika i kako ih rešiti?

D.R.: Kod umetnika se beleži povećana osetljivost, često su fragilni. Ta povećana osetljivost jeste predisponirajući faktor distresa. Može da ukazuje na povećanu inklinaciju psihičkim problemima, a opet s druge strane imamo i vrlo stabilne ličnosti. Npr. Maslov poistovećuje kreativni self sa ostvarenom ličnošću i kod nas postoji čitav niz umetnika koji su jako dete u naboljem smislu te reči. Na primer Bubiša Simić, Vlada Petrić, Puriša Đorđević… imaju 90ak godina ali su vrlo mentalno mladi, i dalje stvaraju i dalje rade. Ima primera i za jedno i za drugo, ima umetnika koji su oličenje mentalnog zdravlja i mentalne stabilnosti, ali ima i onih koji se mogu povezati sa slikom namučenog umetnika, čestom u literaturi. Svi problemi su u opticaju od neurotičnih do psihotičnih, kao i u opštoj populaciji.

Ja se u svom radu uglavnom bavim krizama sa kojima se umetnici suočavaju. To najčešće nisu neki dublji problemi jer najviše radim u savetodavnom domenu i više na preventivnom i razvojnom aspektu.

Umetnici se jave kada imaju blokadu, stvaralačku blokadu i budu u krizi da li će se ponovo javiti ideja, kako dalje, gde da istražujem…čitav niz strahova, anksioznost i nesigurnosti. Onda je dobro iskoristiti tu situaciju u smislu da i ti moment u životu, koji nam se na prvu loptu čine problematičnim, mogu zapravo da budu izvor inspiracije i moje iskustvo govori da ukoliko se u toj krizi umetnici postave na način da je istražuju, obično je i prevaziđu i imaju efekat da kad kroz svoj rad iskreno govore o sebi, drugi ljudi to prepoznaju. Kada najdublje govorimo o sebi, najviše govorimo i o drugima. Svaki problem kad se sagleda iz drugog ugla je zapravo izazov i to je ono, što pogotovo umetniku koji je sam sebi predmet rada-i veliki podsticaj. Pri tome postoje tri nivoa psihoterapijskog rada: 1.podrška u krizi. 2. rad na sticanju uvida i 3. dublje istraživanje sopstvene ličnosti.

A.A.: Da li je mentalna higijena prioritet i kako je održavati?

D.R.: Rad na sebi je stvar kojoj se treba posvećivati svakodnevno. Nažalost, često na mentalno zdravlje obraćamo pažnju tek kad imamo neki problem. Nisi svestan noge dok te ne zaboli. Tako često nisi ni psihe svestan dok nemaš neki problem. Kao što ljudi idu u teretanu da održavaju telo tako se treba baviti i mentalnim zdravljem. Umetnost tu jeste dobar način, samo je treba koristiti tako da doprinosi balansu a ne disbalansu ličnosti. Ne da ono sa čim imaš problem, da to hraniš, nego da balansiraš, da razvijaš one delove ličnosti koji nisu razvijeni, koji ti nedostaju, koji ti fale. Da probaš da ideš u smeru suočavanja sa strahovima pre nego da bežiš od života i sebe..…Umetničko izražavanje može da bude tu u svojstvu mehanizama odbrane, a može da bude i deo razvoja. Meni je tu najbolji primer Dejvida Linča koji kaže :”Ja stvaram kad sam stabilan, kada nisam, nemam kapacitet da stvaram.” Recimo i Lars fon Trir (Lars von Trier) u jednom intervjuu kaže da je ideja da idete na terapiju jedna od boljih stvari koje možete da učinite za sebe, ali ne i najbolja. On se I kroz dugogodišnju terapiju ali i kroz svoj rad suočava i nadilazi anksioznost i depresivnost. Ideja za Melanholiju mu je pala na pamet u toku njegovog psihoterapijskog procesa.

Stvaralaštvo ide iz zdravog jezgra, ono ne ide iz patologije, to je više neki mit. Ono se ostvaruje uprkos patologiji.

A.A.: Znači ludilo se ne može izjednačiti s kreativnošću ili umetnošću?

D.R.: Ima ljudi koji su kreativni, nadareni i imaju rođake koji boluju od šizofrenije, ali to je pre neki zdrav element tog gena. Ukoliko pak sam umetnik ima psiholoških problema, to je najčešće ono što ga sprečava da ostvari svoj pun stvaralački potencijal, a opet on se ostvaruje kao stvaralačka ličnost na te načine što to kroz svoje stvaralaštvo prevazilazi i nadilazi. Tako da patologija nije izvor. Ona je neka vrsta prepreke i izazova i kad se čovek suoči sa njom on može da izgradi, odnosno da stvori nešto. Razlika između neurotičara i umetnika je što neurotičar ode u nesvesno, kopa, kopa i vrati se sa šakom peska, a umetnik kopa, kopa i donese školjku sa biserom. Korz stvaralaštvo se pruža prilika ostvarivanja sopstvene stabilnosti. A ono zašto ljudi percipiraju umetnike kao lude jeste zato što oni često krše neke norme koje su ustanovljene a to nije ludilo nego to zapravo znači – nisi u normi. Tu treba napraviti razliku.

A.A.: Kako kolektivna svest uzburkana ratovima, krizom i migracijama utiče na stvaralaštvo?

D.R.: Kreativnost se može roditi iz haosa. Ono što jeste činjenica je da kad se stvari urušavaju i kad se stari poredak urušava, onda je bitno da se pronađe neki novi odgovor. Odogovori se najbolje pronalaze kroz umetnost. Čovek koji nema gotove i nema utabane staze pokušava da ih pronađe sam. Nekad ti ne možeš da pronađeš institucionalnu podršku i utabanu stazu, i samim tim postavlja se pred tebe izazov da pronalaziš neka nova rešenja. Gotovo da ne postoji ta situacija iz koje te kreativnost ne može izvući. Ako već ne mogu da promenim stvarnost, onda mogu da promenim svoj stav prema stvarnosti ili ono kako je gledam a kad to promenim, onda zapravo, menjam i samu stvarnost. Umetnici kad nešto naprave, oni kažu: pa dobro, vredelo je. Recimo skoro sam gledala dokumentarac sa jednom jevrejskom pijanistkinjom koja je preživela Aušvic. Sjajan dokumentarac, i ona kaže šta je pomislila kad su je odvodili u logor: pa možda i neće biti tako loše, s obzirom da ću moći da sviram. Tu se vraćamo na mentalnu higijenu i tri stvari koje jesu okosnica mentalnog zdravlja: telo, smisao i socijalni odnosi. Ti zapravo stvaraš u situaciji obesmišljenosti svega i tako ponovo stvaraš, uspostavljaš smisao. Na primer, u filmu Zivot u grobljanskoj , gde Ružica Sokić, koja igra glavnu ulogu, živi jako siromašno, pritisnuta problemima i brigama, ali pravi haljinu od papira, i to je ta poruka da se sreća zapravo pravi i čini mi se da je tu i izvor i mogućnost da umetnost u potresnim i kriznim vremenima zapravo buja. Kako u ličnoj krizi tako i u globalnoj, jer čovek upravo tad traži odgovore. Da osmisli svoju stvarnost i da se tako potvrdi na neki mnogo bolji i afirmativniji način.

A.A.: Da li je umetnost terapija?

D.R.: Postoji pravac u psihoterapiji koji se zove art terapija, postoje psihodrama, muzikoterapija, terapija filmom, fotografijom. Mnoge umetničke forme su našle svoje mesto u psihoterapiji. Tu postoje dva pravca, jedan ide iz umetnosti, drugi iz psihologije. Ovaj koji ide iz psihologije veruje da umetničke prakse treba povezati sa psihoterapijskim tehnikama, dok ovaj koji ide iz umetnosti da je umetnost sama po sebi lekovita. Meni se čini da je ovo drugo negde istinitije jer mislim da se umetnikom i postaje iz potrebe čoveka da napravi sebe celovitim. Ljudi su stalno bića u nastajanju, nedovršena bića i tek kroz stvaralaštvo postajemo ono što treba da budemo. Tu postoji element stvaralaštva, element komunikacije, kao i elemnt izazova. I sve negde izvire iz kulture kao iz nekog velikog izvora i u nju se i uliva. Šta ostaje iza nas? Pa ono što smo stvorili. Zanimljivo je recimo na primeru Marsela Prusta, kad su ga pitali, bio je često nesrećan, ali kaže da kad pogleda unazad vremena kada je patio su ga i napravile onim što jeste. Tada je najviše naučio, a sa distance pogleda pred kraj života to mu je najviše i imalo smisla. Tako da umetnost jeste terapija i individualna i kolektivna. Umetnost stvara mogućnosti da nas kolektivno diže na jedan viši nivo svesti. Kultura u ideološkoj matrici može da nas drži potčinjenim i da podilazi onom najgorem u nama a ne da vodi boljitku. Na primer kroz rijalitije imaš kulturu nasilja koja reflektuje kulturu straha u stvarnosti. To je totalno izvrnuto, tu nema stvaralaštva. To je destrukcija. A sa druge strane ukoliko ti odeš i odslušaš neki dobar concert, iako se ništa u tvom životu nije promenilo, ti se osećaš osveženim, kao da je neko pritisnuo ono refresh dugme na kompjuteru. To je pokazatelj koliko kultura i koliko umetnost pomaže, bilo da je sa strane onog ko nudi ili onoga ko konzumira sadržaje. Može da ti pomogne u ovim ružnim vremenima u smislu, da ima nade, da svet može da bude lep. Neko preterano ozbiljan bi rekao : ma šta, šta se vi tu sad bavite npr. crtanjem ljiljana kad se svet oko vas raspada. Pa baš je to sad potrebno da bi nam pokazalo da život može da bude i lep. Vraća nadu. Sa druge strane može imati i efekat da kada ste tužni i neraspoloženi i pogledate nešto što je tužno, vi vidite da u tome niste sami. Takođe je i važan deo života i kontrapunkt onome što nas sa svih strana bombarduje, poput površnosti, senzacionalnosti, otuđenosti. Mislim da je poenta umetnosti da suštinske, neprolazne vrednosti svakodnevno osvešćuje i utiskuje svima nama. Samim tim ona jeste terapeutska i jedini način da zapravo ljudi postanu odgovorni građani i moralne osobe. U obrazovanju, takođe, bi trebalo da zauzme bitno mesto. Matematika će učiti decu logici, ali da bi oni postali moralna bića i odogovorni građani, potrebna je umetnost.

Dubravka Radusinović psiholog