Vikend umetnost

Jokin grab

Situacija: Odlazak u Jokin Grab, nekultivisanu termalnu banju

Autorka koncepta: Aleksandrija Ajduković

Učestvuju: (s leva na desno)  Stefana Savić, Aleksandrija Ajduković, Dragana Nikoletić, Dragan Petrović

Piše: Aleksandrija Ajduković

Grupa umetnika okupljenih oko projekta Vikend umetnost odlaze u polukultivisanu banju pod nazivom Jokin Grab u okolini Bogatića poznatijoj kao Bair a u neposrednoj blizini Termalne rivijere, kultivisane banje. Situacija ili okolnostVikend umetnosti, subote 20. februara 2016. godine u Jokinom Grabu kod Bogatića, je korporativne prirode i oslanja se na terminologiju teorije menadžmenta. Team building jeste druženje zaposlenih kroz razna putovanja i igre, ima za cilj popravljanje odnosa u radnom okruženju i omogućava rukovodiocima da sagledaju sve sposobnosti svojih zaposlenih.

Da bi okruženje u kome čovek provodi više od polovine svoga dana bilo prijatnije, da bi zaposleni dolazili na posao puni pozitivne energije, menadžment u jednoj kompaniji treba da investira u stvaranje atmosfere koja će omogućiti takav pristup i poslu i odnosima među kolegama. To se često radi pomoću igara, koje mogu biti igre uspostavljanja poverenja, razvijanje timskog duha, podizanje adrenalina, i još mnoge druge igre na otvorenom, ali isto tako mogu biti i igre na zatvorenom, kao što su: aktivnosti na bazenima, wellness aktivnosti, večernje aktivnosti… Timbilding je odabran iz nekoliko razloga. Prvi razlog je potreba za lančanom motivacijom i entuzijazmom koji se u ovakovim situacijama lakše stimuliše.

Drugi razlog je sama priroda ovog objekta koji izgleda i jeste – kanal. Metaforizacija situacije u kojoj se grupa umetnika nalazi unutar administartivnih zadatosti koje delimično nameće Ministarstvo kulture koje se takođe nalazi u administrativnoj odgovrnosti prema Ministrastvu finansija, kao i pritisci da se uradi nešto zajedno, svedoči o takozvanoj situaciji u kanalu što je sleng za situaciju ćorsokaka ili kriznu situaciju. Tako posmatrano, timbilding art može biti mera prevencije, krizni menadžment ili hepening sam za sebe.

20. feb.2016.
Email za:

Stefana Savić, Dragan Petrović, Dragana Nikoletić, Goran Micevski

U subotu je taj dan – odlazak u Jokin Grab, nekultivisanu termalnu banju.

Predviđeni polazak u 12 h. Išli bismo mojim kolima pa je najbolje da ko može dođe do mene a Dragan i Micko, s obzirom da su u Zemunu, mogu i negde na novobeogradskoj strani pa da vas pokupimo usput.

U Banju stižemo oko pola2 i odmah predlažem da započnemo sa sastankom u kanalu. Sastanak bi trebalo da ima nekoliko tačaka dnevnog reda.
1. Dosadašnje aktivnosti
2.Buduće aktivnosti
3.sajt/blog
4.razno

Neophodno je da se sve dokumentuje i zato ponesite fotoaparate, kamere i slično. Takođe ponesite kupaći kostim, papuče, peškir, bademantil.

S obzirom da u vodi ne bi trebalo biti duže od pola sata, nastavak sastanka održaće se kafiću Talija u Sremskoj Mitrovici koja nam je usput.

Puno pozdrava,
Aleksandrija

Piše: Dragana Nikoletić

Nebo je bilo namrgođeno, temperatura oko 10 stepeni, pa sam pomislila „samo ona luda Aleksandrija može da smisli da se kupamo po ovakvom vremenu“ , dok sam se truckala 18-icom. Po malo ljuta na sebe što nisam smislila neki izgovor.Ali, čim smo se svo četvoro spakovali u njen „citroen“, tim-bilding ekipe „Vikend umetnost“ u „divljoj“ banji kod Bogatića počeo je da dobija smisao.

Stefana i Dragan su raspredali o razlici između fotografisanja i pisanja. Zajedno smo žalili što nisam ponela skulpturu da počnemo da beležimo performanse –interakciju sa narodom, bar začetak „Šestoručice“ kad je već nisam završila. Malo smo i ogovarali kolege umetnike, što takođe zbližava. Aleksandrija se okretala, ona strašno voli da gleda sagovornika u oči, ma gde bila pozicionirana. A ona je vozila.
Već nadomak Bogatića, energije su nam se sinergizovale, što bi rekli cenjeni istoričari umetnosti. Bez obzira što Stefana nije imala nameru da se brčka. Pečat je dalo Aleksandrijino: „Oduševićete se!“, što se uskoro obistinilo.

Do tzv. banje se od Bogatića ide izlokanom seoskom džadom, na žalost po siroti „citroen“. Prolaze se njive Mačve, šikara pored puta, izvor gde kulja mineralima bogata voda, sa celih 78 Celzijusovih. Pa se sve puši u klobucima. Samo izletište ima kafić, ako tako može da se nazove metalni kontejner sa šalterom. Ima i tri kabine za presvlačenje, i muški i ženski „čučavac“, a tu je i kamionet sa prikolicom za onog ko hoće da prespava. Kupalište je betonom zasut kanal, sa stepenikom umekšanim algama, a naša buduća agora.Njih troje povadiše foto-aparate i water –proof kameru.

Početna Draganova ideja da dokumentuje erotiku svlačenja, nije realizovana. Svi smo jedva čekali da se domognemo vrele vode. U njoj su već bila potopljena telesa drugih posetilaca.

„Idemo, tačka jedan dnevnog reda“, komandovala je Aleksandrija. Šta je ko uradio do sada u okviru projekta? Oni su već imali sličan sastanak, u Staroj Pazovi, pa su se presabirali i evaluirali. Stefana je s kopna pričala o tome kako je preinačila prethodnu zamisao, da sredi foto-dokumentaciju. Iz vremena kad je u slobodnom vremenu škljocala, a sav materijal arhivirala. Sad je videla veće dokumentarno blago u ovim novim vikendima. Kad sam ja došla na red, topla para mi je već ispraznila mozak. Govorila sam o toj „Šestoručici“, kao na apaurinima.

Ali, „šefica“, Aleksandrija, bila je orna. U kameru je referisala sve o tome zašto smo u tom kanalu. „Ministarstvo kulture nam nameće rokove, zanima se isključivo za finansijske izveštaje, pa se ne osećamo kao umetnici, već administrativni radnici“, objasnila je razloge za „šančenje“. I istakla potrebu za ujedinjenjem, što se u poslovnom svetu sprovodi preko kolektivnog izmeštanja iz svakodnevice. „Jesam bila dobra“, pitala je na kraju, sva zajapurena.

Iako odomaćeni kupači tvrde da se po ceo dan ovde šure, nama je sat vremena bio plafon. O drugoj tački dnevnog reda – sajtu, bistrićemo u obližnjem kafančetu. Kuku, kako ta vrela voda razjari apetit!

Uz oval koječega iz „pilećeg programa“, složili smo se oko potrebe za logoom. Oko neophodnosti da naš sajt bude poseban, bez posredničke podrške. Sad smo već bili jedan organizam, relaksiran, sit i napit. Jednom rečju – zadovoljan.

Ostala je tačka „razno“. Nju smo, u kafeu Talija u Sremskoj Mitrovici, uglavnom iskoristili za pohvale aktuelnog iskustva. Tad mi je kosa već bila suva, a ja naučila lekciju iz opuštanja.

U Beograd smo stigli orni za nove radne uspehe.

Piše: Dragan Petrović

Nije ovo samo tim bilding i sastanak ekipe okupljene oko umetničkog projekta. Najveći uspeh je što mi pokušavamo da razne aktivnnosti pretvorimo u umetničko delo. Kako umetnički kritičari vole da izmišljaju izraze, ja bih sad naše namere nazvao “umetnizovanje”. Znači, od svakodnevne životne aktivnosti može da se oblikuje umetničko delo. To se postiže umetničkim pristupom životu.

Ako neko bane na ovu našu web prezentaciju i preleti slike, skroluje stranicu može u prvi mah steći utisak da smo mi bili na kupanju i da je to to. Ako se pak unese, izčita naše priče i razmisli o onome što vidi iz fotografija, može zaključiti da je u pitanju konceptualna umetnost.

Krenuli smo od ideje da u banjskoj vodi održimo radni sastanak, da se presaberemo dokle smo stigli sa našim zajedničkim i pojedinačnim aktivnostima u okviru “vikend umetnosti”. Međutim, ako se u atmosfveri tople vode čovek pokrene da elaborira svoje umetničke radnje, postiže se impozantna forma. Nije ista priča kad pišem za tastaturom u radnoj sobi i kad sam u ekstremnoj situaciji. Zamislite situaciju gde četvoro autora vodi konstruktivnu diskusiju o rezultatima svojih dela u vodi temperature 37 stepeni i sve se to snima kamerama i iz vode i sa kopna. I ljudi okolo gledaju šta mi radimo.

Dobar rezultat bi bio da čitalac ovog sajta dođe do ideje kako od svojih svakodnevnih aktivnosti može napraviti umetničku formu. Recimo, čovek se bavi projektovanjem građevinskih objekata da svojim umetničkim pristupom dobije nekakav kreativni rezultat. Uspeh ove situacije, posete neobičnoj banji je što mi učesnici korigujemo svoj način života i što motivišemo publiku da takođe drugačije živi.

Umetnost je beskorisna, zapravo i nije umetnost ako se ne ostvari uticaj na publiku. Ako publika ne promeni svest posle apsorbovanja rada, džabe ste umetničarili. Rezulat rada se meri reakcijom publike.

E sad je pitanje kako steći publiku sa savremenim umetničkim metodama. Nema više štafelajnog slikarstva i komunikacije isključivo preko galerija. Draganiiiica i ja smo na zadnjem sedištu citroena imali zanimljivu diskusiju na temu ko će biti publika njenog performansa sa lutkom koju pravi.

Uzgred da kažem, putovali smo oko sat vremena do odredišta i toliko i nazad. I u kolima smo stalno pričali o umetnosti i umetnicima. To je bila vrlo zanimljiva diskusija, nego nismo imali saglasnost svih da se uključi diktafon, tako da je razultat ostao zabeležen samo negde duboko u našim mozgovima, kao iskustvo.

Kroz razgovor u citroenu izrodio se predlog da Draganiiiiica napravi performans na nekom trgu u Sremskoj Mitrovici, kad već tamo prolazimo. Očekivanje je da će se ostavriti kontakt sa bar nekoliko prolaznika i na njih će se ostvariti nekakav uticaj. Postojaće dakle reakcije publike i iskustvo performera sa publikom. To će biti jedan nivo rezultata.

A sledeći se dobija tako što nas nekoliko kolega načinimo fotografije i video snimak situacije. Potom na web sajt stavimo fotke, video i autorkine utiske, autorkino viđenje situacije i koji su zaključci. I šta kritičari i kolege misle o tome. Tada se rezulatat performansa prenosi na novu publiku preko weba. Recimo da je to novih 200 osoba, nova publika. Sledeći korak bi bio da se u beogradskoj galeriji reprezentuje performans i priča o utiscima performansa sa trga u Mitrovici. Tu će recimo biti još 30 osoba. A potom treba ubediti RTS da napravi prilog o tome, da autorka priča o radu, da se prikaže na televiziji video i foto. Onda se dobija još 100.000 nove publike. Sledeći korak je ponuditi nekom svetskom muzeju da kupi taj rad…… i sve tako.

Još bih istakao da vrlo značajno što je Vikend umetnost projekat koji podrazumeva i grupne aktivnosti, ne samo individualna stvaranja. Prednost grupe je što se dopunjujemo, korigujemo, pljujemo, ogovaramo, savetujemo, izvređamo i sve u svemu podstičemo jedni duge na bolji rezultat. Srpski umetnici nisu navikli na kolektivna stavaranja, a ovaj naš projekat je dokaz da su takve aktivnosti vrlo korisne.

Znači, rezulat sitacije Jokin grab se meri reakcijom publike.