Vikend umetnost

Advokat u umetnosti

Intervju: Aleksandrija Ajduković razgovara sa Milanom Carićem advokatom

AA: Za početak bih te zamolila da nam se predstaviš. Koje je tvoje glavno zanimanje? Pored tog zanimanja, znam da imaš nekoliko sporednih ali ne manje važnih. Reci nam nešto i o tome.

MC: Ja sam Milan Carić. Bavim se advokaturom. Radim u advokatskoj kancelariji Koste Lazića. Pored moje struke pravne, redovne, posebno me zanima umetnost ali i privreda. Mislim da su privreda/ekonomija i umetnost 2 osnovna stuba svakog društva. Generalno kad kažem umetnost-mislim na kulturu i smatram da su zajedno dva glavna stuba jake države i zdravog društva. Što se tiče privrede, imao sam nekoliko kompanija. Bavio sam se ugostiteljstvom, imao sam restoran. Sad pokrećem proizvodnju zdravih organskih sokova. Promoter sam zdravog načina života pa sam tako i potpredsednik fitnes federacije. Nedavno smo bili na takmičenju na Tajlandu. Nas takmičar je osvojio drugo mesto na svetskom nivou.

AA: S obzirom da smo se ti i ja upoznali u okolnostima vezanim za ULUS, da li možeš da nam kažeš šta si ti tamo tačno radio i kakvi su ti utisci?

MC: Što se tiče kulture i umetnosti, ja ih smatram za opšte dobro i onda zarad tog opšteg dobra sam se i angažovao. Volonterski sam radio u ULUS-u pošto su oni bili bez pravnika. Ponudio sam svoju skromnu pomoć. Pozvao me je Zoran Ćalija koji je u to vreme bio predsednik upravnog odbora i drage volje sam se odazvao zbog Čarlijevih kvaliteta ljudskih i umetničkih.

Milan Carić advokat

AA: Sta si tačno radio i koje su to vrste poslova koje si obavljao?

MC: Normalno, obavljao sam kao neformalno poslove sekretara ULUS-a. ULUS nije imao pravnika tako da sam razna pravna pitanja pokrivao.

AA: Koje su po tebi prednosti takvog načina udruživanja umetnika, koje su njegove mane, koje šanse i prilike, a gde vidiš pretnje u takvom načinu funkcionisanja?

MC: Što se tiče ULUS-a, takav način udruženja je neophodan. Zakon u kulturi sam nalaže da sve grane umetnosti imaju svoje reprezentativno udruženje. ULUS je reprezentativno udruženje koje pruža status slobodnim umetnicima i dobro je da postoji. Prednost ULUS-a je ta što ga Zakon s pravom i osnovom predviđa. Osvrnuo bih se na njegovu organizaciju. Tu postoje administrativni radnici koji obavljaju te tehničke poslove, ali ono glavno rukovođenje i upravljanje su sami umetnici pa onda kakvi su nam umetnici ili kakvi su oni koji su izabrani na te funkcije takvo je i Udruženje. Ja kao neko sa strane sam primetio da postoji velika sujeta između samih umetnika, inače u međusobnim odnosima i na svakom nivou. Da li je to normalno-ne znam? Kažu da postoji sujeta i među glumcima pa i među slikarima.

AA: Da li postoji sujeta među advokatima?

MC: Kada govorimo o advokaturi, mi se mnogo uvažavamo. Zaista se mnogo uvažavamo. Svesni smo da smo kolege. Poštujemo se i pomažemo koliko možemo. Moj utisak je da sujete nema toliko i na taj način.

Umetnici su, pak, podeljeni na dva ekstrema. Imamo staru školu, staru gardu koja je živela i stvarala najviše pod nekim drugim sistemom i nove previše, ako tako može da se kaže, ali baš bih rekao – previše avangardne. Nekako nemaju razumevanja za ovu staru gardu. Bilo bi bolje da se nađe neka sredina.

AA: Ko to tačno nema razumevanja?

MC: Kad je bila rasprava u vezi sa Oktobarskim salonom, imao sam priliku da to nerazumevanje neposredno doživim.

AA: Zanima me tokom tvog neformalnog mandata, šta si uspeo da uradiš, a šta je ostalo nezavršeno, a od tebe se tražilo?

MC: Kad sam došao, bila je ideja da se ULUS postavi na svoje noge, da se zastupaju interesi svih članova, da se učestvuje u projektima, da ULUS bude institucija kakva treba da bude, da ima neki svoj autoritet i da se povrati poverenje u ULUS i ugled samog Udruženja.Problemi koji su bili kad sam došao bile su i prostorije za koje je ULUS imao pravo korišćenja po zakonu o javnoj svojini, udruženja imaju pravo svojine, ali ULUS to nije ostvario pa je samo imao pravo korišćenja, kao što je npr. Galerija u Knez MIhajlovoj. Stizali su računi na mesečnom nivou od 200 hiljada i to je jako teško da ULUS to ostvari jer bi svi prihodi išli samo na to. Potrebno je razumevanje gradskih vlasti za ULUS.

AA: Gde umetnici greše?

MC: Hajde da se opet vratimo na moje iskustvo u ULUS-u.Ono što sam primetio to me je malo i zaprepastilo, pre svega, velika neefikasnost na sednicama. Usvoji se dnevni red, predlože se tačke dnevnog reda, tj. ono o čemu će da se glasa. U praksi to izgleda jako jednostavno, imamo tačku dnevnog reda, glasamo o toj tački, na osnovu broja glasova, znamo da li je usvojena ili nije. Ovde sam video drugu situaciju, dešavalo se da se veliki broj tački dnevnog reda ni ne stavi na glasanje jer pre glasanja svaki član želi da kaže neko svoje mišljenje o toj tačci i onda to traje u nedogled. Od deset, petnaest minuta se raspravlja, pa se onda uključi neko drugi, pa treći i cela sednica se obesmisli.

AA: Kako to može da se poboljša?

MC: Bio sam sekretar opštinskih veća i skupština i znam kako to funkcioniše. Mislim da po statutu ULUS-a su svi članovi upravnog odbora izjednačeni i mislim da bi trebalo dati veća ovlašćenja predsedniku jer on treba da ima neke liderske sposobnosti, veća ovlašćenja, ali i odgovornost. Ovde se dešava da su predsedniku vezane ruke, da nema poseban autoritet ma sednicama. Onda se svede na- svi smo jednaki i hoćemo svoja mišljenja da iznesemo. I deset različitih mišljenja, pogotovo među sujetnim ljudima, nigde ne vodi. Nema operativnosti. U praksi to se dešava ovako: predsednik predloži tu i tu tačku, navede razloge da se ta tačka usvoji, i sve tačke se usvajaju jednoglasno. Dok na sednicama ULUS-a se pojavljuju različiti interesi pogotovo ako je nešto gde se može ućariti i onda to ne vodi ničemu.

Administracija, moj je utisak dobro radi, ali postojala je ta nesaglasnost međusobna članova koji upravljaju.

AA: Naveo si neke greške u funkcionisanju Udruženja, a generalno, šta si primetio gde umetnici greše?

MC: Moj je utisak da su umetnici neorganizovani i pasivni, i možda u svakodnevnici, stvarnom svetu-manje prisutni i okrenuti više ka stvaralaštvu, što je i normalno i ja to razumem, tako bi i trebalo da bude. Međutim, posmatrajući ovu društvenu klimu, umetnici bi trebalo više da budu angažovani i da pre svega da znaju koja su njihova prava i kako da ostvare ta prava.

Još je jedna slabost umetnika, kada govorimo o tom projektnom finansiranju, veliki broj umetnika ne zna da napiše projekat nego zaziru od svake vrste formalno propisane komunikacije. To vam je put kojim treba ići. Oni koji se možda reše i mogu da napišu projekat, misle da je sve politika, ali ne može baš politika da prodre u sve oblasti.

AA: Kako pravo formuliše umetnika?

MC: Po pravu, po našem zakonu, umetnik je fizičko lice koje stvara autorska prava iz oblasti umetničke delatnosti. On u vidu zanimanja obavlja tu vrstu delatnosti i reprezentativno udruženje mu je utvrdilo status slobodnog umetnika. On je samo jedan od subjekata u kulturi po našem zakonu. Pored umetnika imamo i ustanove kulture, udruženja. Za pravo funkcionisanje potrebno je udružiti sve njih, tako da otprilike-država koja se stara o ostvarivanju opšteg interesa u kulturi i sprovođenju kulturne politike, ona ima neke svoje mehanizme kojima to stvaraju. Ja ne znam koliko umetnici poznaju zakon o kulturi i koliko su upućeni. Oni koji pragmatski razmišljaju, verovatno da, ali ono što zakon nudi, je ono što država nudi. To su one mogućnosti koje bi trebalo iskoristiti i ne bi trebalo zazirati, druga mogućnost je slobodno tržište. Mislim da je bolja varijanta pokušati preko tih institucionalizovanih metoda i načina, sigurnije je nego slobodno tržište. Hteo sam da kažem da postoji i nacionalni savet i strategija razvoja kulture koja se pravi na period od deset godina. To je jako bitno. Nacionalni savet za kulturu, sad ne znam ko su članovi, ali po zakonu, to su ugledni, afirmisani umetnici ili kulturni radnici koje bira skupština. Oni analiziraju i daju mišljenje o stanju u kulturi, daju predloge, učestvuju u izradi strategije razvoja i to je važno da se zna da postoji ta nacionalna strategija razvoja kulture koje se donosi za period od deset godina.
AA: Želim samo da ti skrenem pažnju na činjenicu da su se umetnici uspeli samoorganizivati za otkup dela. Nina Todorović i Anica Vučetić su napravile FB stranu gde su umetnici aploudovali fotografije svojih radova sa tekstom objašnjenja i ponudili za otkup, a kustosi, istoričari umetnosti kao i svi oni koji mogu da odluče u ime nekih institucija koje bi mogle da otkupe ta dela su taj album imali detaljno prilike da prouče. Međutim, desila se situacija da komisija koja treba da odluči o raspoređivanju sredstava za otkup umetničkih dela još uvek nije ni zasedala, a kraj je godine(u međuvremenu sam dobila informaciju da je komisija zasedala i donela odluku, ali da se još odlučuje o sredstvima).

MC: Da, to je dobar način, ali mi moramo da budemo svesni da mi živimo u državi u kojoj su problemi sveprisutni, ali, opet kažem, uz jaku organizaciju je sve moguće. Postoje načini da se to poboljša. Važno je opismeniti i organizovati umetnike. Načelno, za probleme sa državnim organima, važno je znati da njihovo funkcionisanje kontroliše inspekcija, upravna inspekcija. To je jedan od načina-obavestiti inspekciju. Ako su nekim programom ili ugovorom utvrđena prava i obaveze između umetnika i ustanove kulture, treba ih opomenuti mogućim sudskim sporom, ako prava umetnika nisu ispoštovana. To su neke od metoda. Generalno tvrdim da, ako su umetnici organizovani, ako okruženje oseti njihovu snagu, zajedništvo-imaće bolji tretman i uvaženost od samog društav ali i državnih organa koji kroje budžet za kulturu. Ja smatram da kroz aktivnost, opismenjenost, upoznatost umetnika sa svojim pravima-to će i kultura biti bolja. U okviru te strategije, svaki umetnik može da nađe svoje mesto.

AA: Kako misliš da umetnici mogu da poboljšaju svoj položaj u društvu, posebno me zanima u Srbiji? Gde misliš da greše, koje su najveće greške lokalnih umetnika po tvom mišljenju u okviru pravnog funkcionisanja u sistemu?

MC: Kao pravnik, dužan sam da kažem, da država svaku životnu oblast gleda da reguliše zakonom. Tako su zakonom regulisani i kultura i položaj umetnika. Da li je zakon dobar ili nije, ali to nam je što nam je dok se ne donese bolji. Moj utisak je da umetnici pojma nemaju o tome, a morali bi da znaju i da poznaju taj zakon. Na osnovu toga znaju koji je njihov položaj, koja su njihova prava, šta mogu na osnovu zakona da ostvare. To je jako važno. Zakoni se poštuju zaista. Država kao neko ko se stara o ostvarivanju opšteg interesa u kulturi i sprovođenju kulturne politike daje mogućnost umetnicima i izdvaja određena budžetska sredstva za kulturu i umetnost. Na osnovu toga, ministarstva, organi autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave bar jednom godišnje raspisuju konkurs radi prikupljanja predloga za finansiranje i sufinansiranje projekata u kulturi. O izboru projekta odlučuje komisija tog organa. Međutim, ono što je interesantno je da je moguće čak i bez konkursa da se odobri finansiranje ako je taj projekat od izuzetnog značaja i nije moglo na vreme da se planira u budžetu.

AA: Kome se to predlaže?

MC: Ima tu širi spektar. Kreće se od opština, jedinica lokalne samouprave, autonomne pokrajine, ali i ministarstva. Ranije je bilo omogućeno umetnicima da stvaraju i da gledaju samo svoja posla kroz stvaralaštvo, ali ta su vremena nažalost prošla i umetnici treba da gledaju svoja posla i kroz zakon, i više da se aktiviraju. Projektno finansiranje je prisutno, kakvo ko ima mišljenje – ne znam, ali to su mogućnosti. Ili projektno ili slobodno tržište.

AA: Ti imaš jedan predlog o mogućem finansiranju umetnosti. Reci nam nešto o tome.

MC: Ja se sa tim nisam sreo, ili možda nisam dovoljno ulazio u poresku politiku jer to je pitanje poreske politike. Ideja je da uključimo umetnike, državu i privrednike, i da svi od toga imaju određene koristi. Ideja je da privreda, otkupljuje umetnička dela, a to mogu da budu i sportisti i bilo ko ko ostvaruje veće prihode a plaća visoke poreze. To mogu da budu i banke i kafići, od krupnih kompanija do srednjih i malih preduzeća, ali da na osnovu otkupa umetničkog dela, oni dobiju određene povlastice koje se sastoje u poreskom oslobađanju. Meni nije poznato da tako nešto kod nas postoji.

AA: Znači, trebalo bi prvo predložiti da se donese zakon o tome?

MC: Da, da to dođe do institucija koje su povlašćene da predlažu zakone. Najbolje bi bilo pričati sa Ministarstvom jer ono se načelno stara o unapređenju određenih oblasti i kao organ uprave predlaže dalje pravno regulisanje. Udruženje kao što je ULUS da uputi zvaničan dopis Ministarstvu sa tim predlogom. Ministarstvo to uzme u obzir i kada bude zasedanje, predloži se da se stavi u odogovarajući zakon.

AA: Hvala, Milane, na razgovoru. Nadam se da će poruka stići i da će se tvoji predlozi bar delimično ostvariti.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *